Neka su misli i riječi jedino oružje kojim rukujemo

U ovoj državici postoji tako malo lijepih stvari, ali one su ipak tu i krajnje je vrijeme da počnemo da ih ističemo. U toj manjini se nalazi i debatovanje.  Ono postoji, ali u javnosti nije posebno aktuelno. Naravno, treba da je aktuelnije, i baš zato mu posvećujem ovaj tekst. Kakav god da je, obimniji je i privlačniji od nevidljivog stubića u dnevnim novinama u kojem se nerijetko nalaze novosti o bh debatovanju.

Kada sam odlučio da se učlanim u debatni klub svoje škole koji je, nakon dugo godina, oživljen, nisam imao nikakve ambicije i, zapravo, nisam imao pojma šta će se sve desiti. Iskreno, pojam debate sam shvatao tako površno i stereotipno. Kao i svi drugi ljudi oko mene, mislio sam da je to prepirka. Zbog takvog stava nismo bili krivi mi koji smo to mislili nego oni koji su nam debatu prezentovali kao prepirku, svađu i sl.  Već poslije prvog sastanka, ja sam shvatio šta je debata. Ne, to nije prepirka na ulici, to je filozofska disciplina! Ona zahtijeva razmišljanje. Sasvim sam siguran da debatant ne mora da bude super inteligentan ili najbolji đak u svojoj školi, on samo treba da razmišlja. I siguran sam da je debata neaktuelna u javnosti baš zbog toga. Niko ne želi da razmišlja! Pardon, svi žele. Žele da razmišljaju, da dobiju aplauz. Žele da mijenjaju stvari oko sebe, da putuju i stvaraju kontakte. Ali kada shvate da bi trebalo povući prvi potez i učlaniti se u debatni klub, spremiti se na rad i odricanja, oni refleksno odustanu. Ako ne odustanu definitivno, učlanjivanje trajno odlažu.

Mladi, dozvolite da vas pitam, zašto se bojite? Znam da se bojite, jer da se ne bojite, vaše reakcije na neku informaciju vezanu za debatu bi bile različite, a u stvari su tako stereotipno iste i dosadne. Debata ne ujeda, i nije zarazna bolest od koje se umire, tako da je sasvim jasno da debata nije ono čega se bojite. Vaš strah leži u onome što sam pomenuo u prethodnom pasusu – razmišljanju. Sasvim je normalno da se omladina u sistematski iskrivljenom društvu boji sopstvene misli, jer nikad ranije nije imala priliku da razmišlja na taj način. Sad se zamislite, koliko imate opipljivih argumenata da osporavate debatovanje? Nedovoljno da opovrgnete ono što sam napisao. U pravu sam, jer znam da debata širi naše vidike, u svakom smislu.

Nas šestoro iz banjalučke Gimnazije zajedno sa profesoricom Brankom Kukić je predstavljalo Bosnu i Hercegovinu na međunarodnom debatnom takmičenju u Rumuniji. Napravili smo prosječan rezultat, ali naša misija je uspjela! U razgovorima sa predstavnicima SAD-a sam se uvjerio u to da oni zaista misle da smo mi ljudi koji se penju po drveću da uberu bananu za ručak. Razuvjerili smo ih i dokazali da su oni koji su nas promovisali kao takve u krivu. Prvo, shvatili su da u Bosni ne rastu banane. Drugo, rekli su da smo sjajni i pametni ljudi i da su nas zamišljali potpuno drugačije, ali samo zbog toga što smo im predstavljeni na ružan način. Ono što je bitno jeste da se kroz razgovore sa njima ispravila njihova već dugo iskrivljena slika o ovoj naciji, državi i kulturi. Obećali su nam da će svojim poznanicima pričati kakvi smo mi zapravo, u stvarnom životu. Istina, to je jako malo ljudi, ali i nas koji smo se trudili da ih razuvjerimo je bilo jako malo. Zamislite da nas je bilo više? Zamislite da na svakom međunarodnom debatnom takmičenju budu bar tri ekipe iz naše države? Zamislite da li je bolje da nas zamišljaju kao pećinske ljude sa toljagama ili da nas upoznaju, nas stvarne. Nama je loše, ali mi nismo loši! To treba da im dokažemo. Naravno da im možemo dokazati,  prilike su nam pred očima i čekaju da ih uhvatimo.

U ovom trenutku, debatovanje je najpogodniji, a i najpovoljniji teren za stvaranje međunarodnih kontakata sa mladim ljudima. Te stvari ne učimo u školi, ali treba da ih naučimo od onih koji su bili prije nas, i pravili greške!

Mladi, pozivam vas na razmišljanje! Pozivam vas na borbu! Zajedno se borimo protiv iskrivljene slike o nama. Malo nas je, i zbog toga ne smijemo biti dovoljni sami sebi. Natjerajmo ljude da nas vole. Dokažimo im da nismo teroristi. Neka se obraduju kada čuju odakle smo, dosada su zazirali od nas. Te stvari mogu da se promijene.

Mladi, jedino vrijeme koje treba da se živi je sad! I ako se potrudimo sad, sutra će nam biti bolje. Ako nam sutra ne bude bolje, zasigurno će biti manje loše. Budimo zadovoljni svakim međunarodnim poznanstvom i biće bolje. Mora!

Za kraj moram reći da naša posjeta Rumuniji nije samo ispravila slike drugih o nama, nego i naše slike o njima. Rumunija je predivna i moderna zemlja. Rumunija je zemlja u kojoj ideje mladih nailaze na podršku. Moram biti iskren, niko od nas je nije zamišljao kao takvu i niko nije očekivao koliko će nam biti sjajno. Da sjajno može biti sjajnije, uvjerio nas je ambasador BiH u Rumuniji. Nj. Ekselencija Duško Kovačević nas je srdačno ugostio u Bukureštu. Posjetili smo našu ambasadu i uvjerili se da glavnom gradu Rumunije zaista stoji nadimak Mali Pariz. Tokom šetnje Bukureštom, razgovor sa ambasadorom mi je umnogome pomogao da napišem ovaj tekst, i na ovaj način mu u svoje i u ime Debatnog kluba «Gorgije» zahvaljujem.

Objavljeno na portalu Frontal i u Nezavisnim novinama