„14 prioriteta za BiH“ je top lista njenih problema

Od „14 ključnih prioriteta“, koje je u svom Mišljenju o zahtjevu BiH za članstvo u Evropskoj uniji definisala Evropska komisija, nijedan nije suštinski ispunjen. Suštinski, nijedan. Bosna i Hercegovina u personifikaciji svojih institucija je formalno ispunila samo jedan od četrnaest, ali tako da su, opet formalno, samo stvoreni preduslovi za njegovu realizaciju.

Bosna i Hercegovina je, danas, po pitanju svog evropskog puta, ostala na istom mjestu na kojem je i bila u maju 2019. godine, kada je Evropska komisija usvojila pomenuto Mišljenje.

Odmah na početku ćemo naglasiti da je haotično stanje u administraciji, odnosno u birokratskom aparatu (ili je bolje reći birokratskim aparatima) pravno omogućeno. Kako u pitanjima zdravstvene zaštite, zdravstvenog i socijalnog osiguranja – koja kao takva nisu relevantna za ovu temu – tako i po pitanju podjele nadležnosti o harmonizaciji propisa, i samih evrointegracija. Od BiH se tražilo i da se uvede mogućnost da državni nivo vlasti (odnosno nivo zajedničkih institucija) privremeno izvršava nadležnosti drugih nivoa vlasti, navodno, da bi se spriječile ozbiljne povrede prava Evropske unije. Nismo uočili da je neko osporavao dobru potkrijepljenost ovog argumenta, budući da neke zemlje, kao što su Poljska i Mađarska, konstantno kolidiraju sa pravom Evropske unije iako njihovo uređenje podjele nadležnosti nije problematično.

Iz oblasti vladavine prava se problematizovale pitanje da u Bosni i Hercegovini ne postoji sudska instanca koja bi bila zadužena za usklađivanje i ujednačavanje sudske prakse na teritoriji cijele BiH. Predlaže se stvaranje okvira za osnivanje jedne takve instance, koja bi imala ulogu vrhovnog suda BiH. Taj „ključni prioritet“ bi još dugo mogao ostati neostvaren, pogotovo ako obratimo pažnju na svakodnevne razmirice oko toga da, prema tumačenju pojedinaca, Dejtonski sporazum pravosuđe izvorno stavlja u nadležnost entiteta.

Da je suština važnije od forme, odnosno da je važno da pravosuđe ispunjava svoju osnovnu ulogu, pokazuje nam i period epidemije. Naime, u Izvještaju Evropske komisije o BiH za 2021. godinu, navodi se da su finansijske istrage i zapljena imovine „uglavnom neučinkovite“ kada je u pitanju borba protiv korupcije i klijentelizma, kao i da su se njeni „široko rasprostranjeni negativni efekti nastavili pokazivati, što je direktno uticalo na dobrobit građana“. Situacija u ovom smislu je otišla tako daleko, da su čak (!) i domaća tužilaštva podigla nekoliko optužnica i otvorila više istraga, prvenstveno radi sumnjivih nabavki medicinske opreme.

Jedan od prioriteta se tiče zabrane diskriminacije, o čemu smo već ranije pisali. Iako u BiH – opet formalno – postoji Zakon o zabrani diskriminacije, njegova implementacija bi nas praktično odvela u apsurd. Naime, Ombudsmen BiH, institucija zadužena za „razmatranje predmeta koji se odnose na povredu ljudskih prava počinjenu od strane bilo kojeg organa Bosne i Hercegovine“ nema nijednog člana iz reda Ostalih. Iako propisi ostavljaju mogućnost da jedan od tri ombudsmena bude iz reda Ostalih, to se dosad nikada nije desilo, a teško i da će se desiti, jer sami broj ljudi koji vrši tu funkciju istovremeno, dakle tri, upućuje na pripadnike konstitutivnih naroda. Ustavni sud BiH je takođe bio predmet razmatranja u Mišljenju Evropske komisije, sa osvrtom i na status stranih sudija i proces njihovog imenovanja. Međutim, ono što je važno u ovom kontekstu, a to je kontekst zabrane diskriminacije, čak ni Ustavni sud BiH nema nijednog člana iz reda Ostalih.

„Ključni prioritet“ pod rednim brojem jedanaest se tiče prava na život i zabranu mučenja. Iako takvo definisanje jedanaestog prioriteta zvuči jezivo, što i nije daleko od istine, radi se o formalnom ukidanju smrtne kazne iz Ustava Republike Srpske. Ustavni Sud BiH je već ranije poništio spornu odredbu, ali amandmani kojima bi se ona zaista i izbrisala iz Ustava Republike Srpske nisu nikada stavljeni na dnevni red Narodne skupštine. Iako je krivičnim zakonodavstvom onemogućeno izricanje smrtne kazne, Republika Srpska bi morala da ukine pomenutu odredbu iz svog Ustava, prateći principe koji bi je stavili u pravni okvir koji reguliše Evropska konvencija o ljudskim pravima. Nemogućnost implementacije, odnosno nedostatak mehanizama (ili političke volje) za implementaciju odluka Ustavnog suda BiH je takođe bio predmet razmatranja u Mišljenju Evropske komisije.

Naravno, Evropska komisija je problematizovala i pitanje manjina. Vjerskih, nacionalnih, LGBT populacije, pritvorenika, i tako dalje. U našem ranijem autorskom tekstu „Ni u svoja četiri zida“ smo se bavili problemom s kojim se suočavaju istopolni parovi, odnosno na koji način Bosna i Hercegovina bira da pravno potpuno ignoriše postojanje nekih svojih stanovnika. U ovom slučaju, stanovnika drugačijih osjećanja od onoga što je u javnom diskursu u BiH dominantno, a to su pretežno vrijednosti prožete umjereno ili ekstremno religijskim shvatanjima.

Kada se, na koncu, sve oko ovih „14 ključnih prioriteta“ sabere i oduzme, vidimo da u BiH ne funkcionišu one najvažnije stvari, izuzete iz pukog administrativnog okvira. Ne funkcioniše ništa od onoga što podrazumijeva običan život. Funkcionišu samo stvari koje se tiču opstanka političkih lidera: manjkavi propisi o javnim nabavkama, koji im pomažu u sticanju kapitala, kao i samo provođenje izbora, koje je važno radi zadržavanja „institucionalne“ moći. Da je to zaista tako, govori nam i primjer provođenja izbora u Mostaru, prvi put od 2008. godine. Baš slučajno. Kako to da se jedini do kraja ostvaren zadatak od svih tiče izbora?

Pravosuđe funkcioniše na takav način da Evropska komisija u svakom svom izvještaju Bosnu i Hercegovinu ne zaboravi okarakterisati kao zemlju u kojoj je korupcija dominantna pojava. Samo što ne kažu da je to jedini preostali način života u BiH – vrijedan življenja.

Koliko su ovi problemi, za običan život relevantni, bitni političkim akterima, govori i skoro pa nepostojeće prisustvo ove teme u medijima. Nijedan funkcioner, osim članova Predsjedništva, u svojim javnim nastupima nije naveo „14 ključnih prioriteta“ kao stvar od veće važnosti za bosanskohercegovačko društvo.

Umjesto da u tišini vladajućih, opozicione stranke, koje u svojim programskim ciljevima imaju evrointegracije, su izabrale da ćute o ovom pitanju. Tako da je nama danas nemoguće utvrditi da li parlamentarne većine i manjine išta znaju o „14 ključnih prioriteta“.

U tome se ogleda najveći poraz, ali i narcisoidnost, bosanskohercegovačkog društva, koje misli da će svaki – pa čak i administrativni – problem riješiti neko drugi, da će mu pritom pokazivati ljubav i dobre namjere, jedva ga čekajući u svom okruženju. Taj način, međutim, ne odgovara realnom životu i izazovima koje on stavlja pred svakog pojedinca. To je nezrelo i djetinjasto, baš onakvo, kakva će biti i budućnost Bosne i Hercegovine. Karakter jednog društva se ogleda kroz institucije, a one kroz ljude koji im daju legitimitet. Opet, te stanovnike bosanskohercegovačkih institucija, naprosto, nije briga.